После краћег разговора кренули смо да преноћимо на једној од Московских железничких станица, не могу тачно да се сетим њеног имена. Тамо смо провели ноћ у вагонима за госте. Предстојало нам је да још неко време проборавимо у Москви, и зато је требало наћи место за боравак. Ваљера је предложио студентски хотел у Подмосковском насељу Тарасовка, куда смо и кренули.
У Москви смо проборавили око две недеље. За то време су нам припремили пасоше, ваучере и купили карте за воз Москва-Београд. Увек се са задовољством сећам времена нашег чекања и живљења у насељу Тарасовка. Почетком новембра 1992. године било је дивно зимско време, још лепше због боравка у Подмосковљу. Сећам се белоснежног чистог снега, руских кућица, лепог храма на обали Кљазме. Отаџбина нас је испраћала правом руском зимом.
Добивши све што нам је потребно, рано ујутро напустили смо Тарасовку и упутили се у Москву на Кијевску железничку станицу. Осим докумената, наши старатељи дали су нам двоглед, два опасача и књигу Солоњевича „Народна монархија“. Било нас је тројица, а опасача свега два. Бацили смо коцку, и један је припао мени. Потом сам се у Босни разметао руским официрским опасачем.
На Кијевској железничкој станици сели смо у међународни вагон воза Москва-Београд, који се звао и „Пушкин“. Купе у коме смо се обрели мало нас је зачудио. Био је предвиђен за три особе и имао је умиваоник. Током пута није било никаквих догодовштина. Новца нисмо имали. Последњим парама купили смо намирнице – рибље конзерве са кашом од гершле и хлеба, што нам ипак није било довољно. Одсуство новца зачудило је граничаре и царинике на пограничној станици Чоп. Замолили су нас да изађемо из купеа и два официра су извршила подробан претрес наших ствари и самог купеа, чак су одшрафљивали панел-плоче на зидовима и стропу. Пошто ништа нису пронашли, један граничар нас је питао како то путујемо у иностранство без новца, на шта му је Ваљера достојанствено одговорио, показујући ваучер, да нам је у Београду све плаћено и новац нам није потребан.
Ујутро после преласка мађарске границе видели смо благословену Србију, ка којој је одавно хрлила моја душа. Иза прозора вагона пружала се равница са негованим њивама, вртовима, лепим кућицама. Ту је за нас почињала иста она Србија за коју смо путовали да ратујемо.