– Хвала ти што си ме од смрти спасио, из невоље избавио.
Иван у чеде седе. Не може то бити да коњ људским језиком говори!
А коњ, као да се ништа није ни догодило, даље настави:
– Родио сам се у Чаробној земљи. Пасао сам са мајком на пространим ливадама. Само сам био непослушан, све даље и даље сам желео да одјурим. Једног дана сам далеко одјурио да и сам нисам приметио како сам се у вашим крајевима нашао. И да није било твоје доброте, пропао бих. А сад је час да се вратим назад, у чаробну земљу.
Ражалости се Иванушка. Веома је заволео Златибора.
– Где је твоја чаробна земља? – пита. – Могу ли и ја с тобом тамо отићи, да погледам како ви живите?
– Та земља је поред тебе и свуда. Само се она не види. А ти у чаробну земљу не можеш доспети. Нико од људи пут до тамо наћи не може. Али не тугуј. Чим ти затребам, изађи у поље широко, зазвижди јуначким звиждуком, позови ме, и ја ћу се истог трена покавити.
То рече и нестаде.
Снуждио се Иван, али шта се ту може. Вратио се кући, испричао све како је било. Само му нико није поверовао.
Прође један дан, други. Зажелео се Иван свог коња, хтео је да на њему мало по пољима пројаше. Изашао је у Широко поље, зазвиждао звиждуком јуначким, позвао Златибора. И истог часа види – јури према њему златни огањ-коњ. Трчи – земља дрхти.
– Шта, Иване, желиш? – пита.
Тако и тако, одговори Иван, – желим да по пољима и ливадама пројашем.
– А имаш ли ти, Иванушка, одговарајућу опрему за мене?
– Ма октуд мени опрема! – каже Иван. ’ Мене браћа ни близу коњушнице не пуштају.
Удари коњ копитом и нестаде. А након једног тренутка ето га назад.
Узда и седло на њему златом извезени, и драгим камењем украшени. Очи не можеш одвојити како су лепи. А преко седла богата одећа пребачена. Скинуо је Иван своју изношену одећу, на потоку се умио, обукао ту одећу што је коњ донео и претворио се у дивног младића. Скочио је на коња и појурио. Коњ чаробни као да не јури него као да кроз ваздух лети. Преко јаруга једним кораком прелази, преко бреза једним скоком прескаче. Није успео Иван ни да предахне, кад се покрај престоног града нађе. Гледа, а преко широког поља девојка на доратастом жрепцу у галопу јури. И како само лепа и љупка девојка! Одмах се она Ивану допала. Дојахао је до ње и упитао:
– Ко си ти, лепото девојко, и зашто сама по пољу на коњу јуриш?